Протојереј Остоја Кнежевић началствовао је, на празник Светог апостола Јакава, заупокојеном Светом Литургијом која је у Саборном храму Светог Јована Владимира служена поводом упокојења нашег драгог брата у Христу Николе – Никице Ковачевића. Саслуживали су му протојереј-ставрофор Слободан Зековић, протојереј Јован Пламенац, протојереј Љубомир Јовановић, протојереј Младен Томовић, протојереј Никола Радовић, протојереј Александар Орландић, јереј Крсто Пламенац и јеромонах Михаило, настојатељ Манастира Костриковача. Молитвено учешће узео је и протојереј Марјан Петковски.
Након одслужене Свете Литургије, отац Остоја се обратио присутном народу и породици упокојеног Николе рекавши да смо данас сабрани у овом светом храму да учествујемо у небоземном сабору, највећем дару које нам је Господ оставио, и да се кроз Свету Литургију сјединимо са Господом, да се сјединимо једни са другима.
„А данас на ову Свету Службу нас је сабрао и наш драги Никола Ковачевић. У овај дан у који његово тијело предајемо мајци земљи, толико је природно и очекивано да је он у овој светињи данас, као што је био свакога дана свога живота, када је то могао и био у прилици. И да нас и данас, као и сваки пут, поготово нас са стране који смо овдје ређе долазили, заједно са овом светињом и са братством овога светога храма, угрије добротом, својом љепотом, својом љубављу и ширином свога срца, да у овој светињи направи мјесто за свакога ко у њу долази. Он, који је последњих дана и сати свога живота био житељ оног земаљског Јерусалима и ходио стопама које су освештане Господом нашим, Његовим животом и Његовим ходом овдје на земљи. И из тога земљског Јерусалима преселио се у онај вјечни. У онај вјечни град коме нијесу страшни ни пожари, ни поплаве, ни болести, ни страдања, нити ишта што је зло и нечисто улази у тај град небески, град вјечни, град Божији, у Царство Небеско.“
Отац Остоја је казао да нама људима није дато да узимамо у своје руке судове Божије, нити да дјелимо врт Господњи, наглашавајући да је једино Богу познато срце свакога човјека и тајне у срцу свакога човјека.
„Али оно што ми људи можемо да видимо, а и што нам је Богом дато, да су врлине љубави према Богу и љубави према ближњима, и доброта, и кротост, и жртвеност, и љубав, оно што човјека ставља пред Богом и чини га боголиким. Онда се можемо осмјелити да кажемо да је то управо Никола. Да је то управо тај човјек украшен тим врлинама. Овај дан, колико год био тежак, у њему проналазимо ту утјеху да ће управо све оно чиме нас је он миловао и љубио, бити још снажније из вјечности. И утјеха је наша то да су наши растанци привремени, да је наша истинска и суштинска отачбина тамо где се он сада налази. И то нека буде нада и утјеха свима, посебно његовим најближима, а њему нека Бог да Царства Небескога и пуноћу оне радости коју је и овдје предокушавао на земљи и живио њоме и зато је био тако диван и тако велики и тако радо увјек сретан од свакога од нас.“
Текст/фото/видео: Дејан Вукић
