Уистину је прави ужитак видјети цркву окићену прекрасном околином, на цијелом простору удахнут је печат природе, а мноштво зеленила ствара посебан доживљај
Радови на уређењу Цркве Светог Илије на Волујици, на 154 метара надморске висине, као и њеног дворишта, започети још 2013. године, и даље трају. Прва фаза је, на задовољство свих вјерника, дијелом завршена, и уистину је прави ужитак видјети цркву окићену прекрасном околином. Разно цвијеће, стабла маслина, воћа и поврћа, кокошке, пчеле, базен са рибом, саткано је у дворишту око цркве. На цијелом простору удахнут је печат природе, а мноштво зеленила ствара посебан доживљај. Цијели комплекс цркве повезан је са макадамским путем, који захтијева асфалтирање, али се до цркве ипак може доћи. Са платоа се пружа прекрасан поглед на Бар и Храм Светог Јована Владимира. Црква је сама по себи лијепа. Изграђен је и стан за монахиње, а гради се гостопримница за окупљања вјерника.
Један од вјерника, Мило Драговић, каже да људи граде цркву, а црква људе изграђује. Како каже, била је његова идеја и обнављање ове цркве, али и постављање цркве на Румији.
– У Хиландар на Свету Гору сам пошао 2005. године. Једно вече док сам био тамо сањам да је потребно направити цркву на Румији. Кад сам се вратио тражио сам благослов од митрополита Амфилохија, који ми каже „дај Боже и то небеско чудо да се деси“, а ето и десило се, хвала Богу. Наш драги блаженопочивши митрополит Амфилохије је на Цркву Свете Тројице гледао као на врло важну цркву у православљу. Након тога тражио сам благослов од митроплита да се испод Румије сагради прво конак, а потом Манастир Светог Сергеја Радоњешког – каже Драговић, наглашавајући да је приликом проласка дијелом Волујице примијетио остатке старе оронуле цркве још 2013. године.
– Дошао сам до цркве и у њој затекао десет телади и десет крава испод чемпреса у дворишту. Рекао сам себи да је то велики гријех. Дошла је и моја супруга, и затворили смо улазе у цркву да стока више не улази. Те године Мијо Радоњић и ја одлучимо да кренемо обнављати цркву, што је било доста напорно, јер је требало изнијети материјал са пута на леђима. Ипак, након двије године рада, црква је обновљена, и то учешћем грађана свих вјероисповијести, а 2015. године је освештао митрополит Амфилохије. Касније је Рускиња Маргарите иконописала храм. Данас су ту двије монахиње, два наша анђела, које одржавају простор, често долазе и свештеници и служе се и литургије. Овдје су све изградили вјерници, божје слуге, којима је стало до своје вјере и Цркве – каже Драговић, не заборављајући да подсјети да је 18. јула прошле године од митрополита Амфилохија добио орден Светог Петра Цетињског.
Двије рођене сестре монахиње
У комплексу цркве, након што је направљен стан за монахиње, из конака у Микулићима дошле су двије монахиње, двије рођене сестре Антуса (40) и Јована (43), родом из Русије. Како кажу, од самог доласка из Русије одушевљене су православним животом у Црној Гори.
– Нама је блаженопочивши митрополит Амфилохије дозволио да овдје живимо. Прво смо биле у Микулићима. Нас двије смо рођене сестре, и дуго смо у манастирима. Задовољне смо пуно боравком овдје, има јако добрих људи који помажу, који воле цркву и овај простор. Долазе нам стално Мило Драговић и његова жена Дара. Они су нам као отац и мајка који су остали у Русији. Свако јутро у шест сати читамо молитву, тако исто и навече, а током дана радимо колико можемо на плацу око цркве, али и дочекујемо пуно вјерника који су овдје свакодневно – кажу монахиње.
Аутор: Драган Стојановић
Фото: Дејан Вукић
Извор: Дан
