Протојереј-ставрофор Милош Весин служио је Свету Литургију у Саборном храму Светог Јована Владимир, у 21. Недељу по Духовима. Саслуживали су му протојереј-ставрофор Слободан Зековић и протојереј Љубомир Јовановић. На литургијске возгласе одговарао је хор „Свети Јован Владимир“ који води професорица Маја Басарараб.

Јеванђелске и пастирске поуке присутним вјерницима на тему данашњег зачала из Светог Јеванђеља, о сијачу и сјемену, изговорио је прота Милош.

Иако би било ко од нас Господа Исуса Христа видио као сјајног аналитичара различитих личности људи и различитих карактера, управо је у овом јевађелском читању, наглашава у уводном слову своје проповиједи отац Милош, Господ показао своје сјајно познавање различитих људи по менталитету, по карактеру и по темпераменту.

„А како да нас не познаје кад нас је саздао. И као и у многим другим приликама, наш Спаситељ своју божанску науку заодијева у један контекст, у једну ситуацију, са којом је свако од његових слушалаца себе могао да поистовјети. Јер у оно вријеме свако је знао шта значи када човјек изађе на њиву своју да сиеје сјеме. И онда никада не зна шта ће бити са тим сјеменом. Другим ријечима, да ли ће година бити родна или неће. И Христос сада кроз такав један примјер, који је из свакодневице био познат Његовим савременицима, заправо износи једну много дубљу истину. Истину о томе какви су људи у односу на ријеч Божију. Јер нигдје се карактер, личност, али и темперамент, без обзира што нам је он дат, толико јасно не показују и не пројављују, него када је у питању наш однос према Богу, према ријечи Божијој, према ономе што би требало да буде закон наше свакодневице.

И онда каже, прво сјеме је пало покрај пута, и оно се погази и птице небеске позобаше га. И онда када је објашњавао својим ученицима, Христос им тумачи и каже, то су људи који приме ријеч Божију, међутим, врло брзо долази ђаво и узима то из њиховог срца, и они једноставно отпадну.“ Друго, сјеме падне на камен, али нема влаге и оно се осуши. За такве, Христос каже, то су људи који у почетку са радошћу повјерују, међутим, они немају коријена, немају влаге, и наравно, они онда тада не могу да донесу плода, јер због немања влаге, то сјеме угине. А, каже, онда постоје људи који су налик сјемену које падне у трње, приме ријеч са радошћу, крену да живе по Богу, међутим, онда их бриге овога свијета, земаљске сласти, богатства и све остало, толико занесу да једноставно сметну са ума оно што је главно, и своје приоритете поставе на један сасвим, сасвим другачији начин. Али, постоје и они који приме ријеч са радошћу, и каже Христос, у чистом и добром срцу држе је, и род доносе. И онда казује кључну ријеч. Како доносе род? У трпљењу. И ако бисмо погледали, шта је то што нама данас највише недостаје да би смо били као ова четврта група, па то је управо трпљење. А човјек, ако не уме да трпи, он никада у себе не може да изњедри снагу стрпљења. И зашто су људи толико данас нестрпљиви? Само из једног јединог разлога. Зато што више нико нити умије, нити хоће било шта да истрпи.

А не каже наша народна изрека узалуд. „Трпљен – спасен.“ Та изрека је дубоко библијски укоријењена, јер се позива на Христове речи, који је рекао: „Онај ко претрпи до краја, тај ће се спасти.“

И хајде да видимо какви смо то ми сада, данас, у односу на ријеч Божију. Свако је, драги моји, данас, могао себе да препозна. Неко је налик оном сјемену које падне крај пута, птице небеске дођу и позобају га. Неко је налику оном сјемену које је на камену. Нема влаге. Шта значи влага? То значи постојаност, истрајност, упорност. Људи са овог поднебља, у ширем смислу говорено, се врло брзо и лако одушеве за нешто, али им хвали истрајност, хвали им „влага“.

Некада смо, можда, налик оном семену које падне у трње. Примимо са радошћу, желимо да живимо по Богу, желимо да нам је Божији закон, први закон на срцу, али бриге овога свијета нас угуше, а као резултат тих брига долази оно што је једна од најтежих и највећих мора данашњице, а то је свуда присутна огромна количина анксиозности. Ништа толико не изазива анксиозност, као претјерена брига, и то брига о оним стварима над којим уопште немамо никакву власт и никакву моћ. И узалуд се човјек брине око онога што сам не може да измијени.

Наравно, некада смо налик и оном сјемену које падне на добру земљу. Дакле, није човјек увијек у улози само једне врсте сјемена. Зашто? Зато што се човјек током живота мења. И онда као резултат тога постоје двије ријечи које људе објашњавају какви су.

Једна реч је репутација. Шта је репутација? Репутација је мишљење које други људи имају о нама. И то апсолутно не мора да има везе са стварним стањем и са истином. Према томе, не треба тежити стварању било какве репутације.

Али и она друга кључна ријеч, која је итекако важна, то је карактер. Човјек карактер ствара и његује га током читавог свог живота. Када се за некога каже да је то карактерна личност, онда се подразумијева да та личност, да та особа има истрајности, да има упорности. Другим ријечима, по језику данашњег Јеванђеља, то је неко ко има влаге у себе истрајности. Неко ко неће дозволити да га коров овог свијета угуши. Дакле, он успијева да побиједи све страхове у себи, све бриге које га окружују.

И он умије да донесе плод. Како? Са једне стране у радости, у чистоме срцу и у трпљењу. Није трпљење увек неминовно велика мука. То није несрећа. Трпљење је врлина која нам данас толико недостаје. И нака би Господ свима нама, свакоме по мјери наше снаге, љубави и издржљивости, молитвама Светог мученика Артемија, чији спомен данас славимо и Светог Герасима кефалонијског, подарио да имамо што више влаге у себи. Другим ријечима, издржљивости и упорности. Да нам Господ да, да савладамо све трње овога живота, другим ријечима да не поклекнемо пред малим или великим страховима, који чине читаву ту мозаичку структуру анксиозности.

И на крају, али не и последње, да нам Господ да, да увијек у радости чистога срца умијемо да трпимо, јер све је од Бога, а оно што је од Бога слађе је од меда. Тада и тек тада, драги моји, видјеће се да ли смо заиста постали личности, да ли смо успјели свој карактер да изградимо онако како је Господ наумио, а да то буде на наше спасење.“

По завршетку Свете Литургије отац Милош Весин захвалио се оцу Слободану Зековићу и оцу Љубомиру Јовановићу на дивној Литургији и њиховом евхаристијском гостопримству. Захвалио се и члановима хора „Свети Јован Владимир“, који су како каже прота Милош „величанствено пјевали“, као и свему народу који је заједно са оцима учествовао у Светој Литургији.

Текст/фото/видео: Дејан Вукић